Broš Jovane Solomun – foto: lična arhiva
Jelena Ivetić, otpuštena organizatorka Šabačkog pozorišta i Jovana Solomun, master primenjena umetnica i vaspitačica u Domu učenika „Angelina Kojić Gina“ iz Zrenjanina, su preko noći ostale bez posla: Jovana zbog bedža inspirisanog velikim protestom na Slaviji koji je postao simbol otpora i nade, a Jelena je postala „tehnološki višak“.
Njihove priče obeležene su nepravdom i pokušajima da ih ućutkaju, ali su jednako ispunjene i solidarnošću, hrabrošću i ljubavlju zajednice koja je stala uz njih. Upravo zbog te male, ali jake svetlosti, podrške kolega, učenika, glumaca i sugrađana, one preživljavaju, naizgled bez mnogo ožiljaka. Upravo o trenucima sjaja i tame razgovaramo danas.
Jovana je za otkaz saznala kada joj je na kućnu adresu stigao koverat sa Rešenjem o prestanku radnog odnosa. Pre toga je dobila Upozorenje pred otkaz (takođe poštom, bez ikakvih poziva na razgovor ili primedbi da svoj posao ne obavlja na pravi način: “Na pitanje zašto, ne znam kako da dam precizan odgovor. Pretpostavljam da sam predstavljala ‘smetnju’ jer sam jasno i glasno iznosila svoja mišljenja i stavove”.
Otkazu, odnosno dobijanju statusa u tehnološkog viška, (kaže da u pozorištu nikad niko nije proglašen viškom, ima ih uvek na desetine manje nego što je potrebno) nije se nadala do 7. februara 2025. godine. Objašnjava da je tog petka došla redovno na posao, puna entuzijazma sa spremnim tezama za sastanak sa direktoricom, budući da je trebalo da objave selekciju za festival „Pozorišno proleće“ i da predstavi vizuale plakata kao i da započne u organizaciju događaja: „Dok sam čekala da uđem kod nje u kancelariju, stigla mi je sms poruka od kolege Miloša Vojnovića sa pitanjem: ’Da li si ti to dobila otkaz?’ i fotografijom oglasne table gde piše da se gasi moje radno mesto, a to mu je javio kolega dekorater koji je video. Ja sam prošla pored table, ali sa obzirom na to da smo je uređivale koleginica i ja nisam obratila pažnju jer znam da ne može da ima nešto novo od juče popodne do ujutru, a da nisam obaveštena. Bila sam u velikom šoku. Ušla kod direktorice u kancelariju, pitala zašto, kako, da li zna da se neće tek tako sve završiti; klimnula je glavom i otišla. Moje kolege su došle, bile uz mene i ostale i danas, evo, deset meseci posle. Istog trenutka, tačnije nakon dva sata, od sekretarice sam dobila da potpišem papir o otkazu kao i otpremninu, što samo govori da mi je dugo bio spreman otkaz. Ne, ništa nije ukazivalo na to da mogu preko noći da ostanem na ulici. Možda je to neki njen lični animozitet prema meni, jer sam za razliku od nje poznavala pozorište i bila (i ostala) poštovana u pozorišnom svetu, ali nisam se obazirala na sujetu“.
Ona objašnjava da je u maju imala još jedan sukob sa direktorkom koji opisuje kao mobing: „Tad je izgovorila da sam niko i ništa, da mogu da se vidim, a ne i da se čujem, a i to koliko ću da se vidim odlučuje ona. I da može sutra da mi da otkaz. To sutra je izgledalo: ’Molim te Jelena, pa ti ćeš organizovati gostovanje, pa ko će?!’. Zbog pozorišta, nastavila sam da radim svoj posao jer, direktori su smenjivi, a mi ostajemo. Pored svega, stalno joj je smetala izjava selektora festivala da sam ja alfa i omega pozorišta. Nisam to tražila ni očekivala da će izgovoriti, ali na kraju evo, hvala i ovde. Moram da napomenem da je njena netrpeljivost kulminirala u januaru, prema skoro svim zaposlenim koji su podržali studente, bilo sa scene, bilo privatno na svojim mrežama ili blokadom ulica. Ovo je bio način da ih ućutka, rekla bih. Pored svih pretnji koje je slala kolektivu“.
Atmosfera u kolektivu
„Niko nije umro, umrlo je pozorište i to u godini kada je trebalo da bude proslavljeno 185. godina istog“, kaže Jelena i nastavlja: „Atmosfera u pozorištu je najsličnija sahrani. Direktorica Delić je otkazala premijeru reditelja Davida Alića, ostala je bez saradnje sa Nikitom Milivojevićem i Filipom Gajićem, otkazala je festival ’Pozorišno proleće’. Njoj su otkazali saradnju spoljni saradnici, glumci koji nisu bili na plati, tako da je Šabačko pozorište spalo na jednu predstavu koju mogu da izvedu zaposleni. A sve to jer od trenutka kada sam dobila otkaz, komplatan glumački ansambl i većinski deo kolektiva zahtevaju poništenje sistematizacije po kojoj sam, između ostalog, ja otkaz dobila, njenu ostavku i moj povratak na posao. Pošto je Aleksandra Delić, član vladajuće stranke, u pozorište je mogla da dovede i da prividno napravi repertoar neke monodrame i duodrame sa pripadnicima iste stranke. Lepomir, Lečić, neka privatna produkcija kojoj treba novac kako rekoše, neke tezge za decu…“
Glumci iz cele Srbije izražavaju svoje nezadovoljstvo upravom i podržavaju kolektiv Šabačkog pozorišta. Sa različitih adresa mogla se čuti i videti ista ili slična poruka koju su upućivali: “Pozivam sve kolege glumce, školovane i neškolovane, profesionalce i amatere da ne prihvataju bilo kakve uloge niti da gostuju u Šabačkom pozorištu…”
Jelena Ivetić – foto: lična arhiva
Jelena je dirnuta i ohrabrena ovakvim porukama: „Kolege iz cele Srbije, oni pravi i veliki ljudi, su solidarni s kolegama iz Šabačkog pozorišta te ne može da ugovori direktorica nijedno gostovanje. I hvala im beskrajno na tome. Niko to od njih nije tražio ali znaju da je svako od njih mogao da doživi istu sudbinu. Malo nas je ali smo nesalomivi. Pozdravljam i grlim sve pozorišne radnike koji su stali uz nas pod parolom ’Vaša borba je i naša borba’, što je uskoro postala i stvarnost. Narodno, Zaječar, Užice…“
S druge strane, Jovana kaže da je atmosfera u Domu učenika „Angelina Kojić Gina“ ranije bila sasvim korektna: „Imali smo lepu saradnju, dobro smo funkcionisali i zaista smo se lepo slagali i dogovarali. Sve što je trebalo da uradimo ili organizujemo, radili smo sa voljom i uživanjem. Stvari su se promenile dolaskom novog direktora. Tačnije, odnos među nama u vaspitnoj službi se nije menjao, jer je problem koji postoji zapravo na relaciji uprava-kolektiv… Kolege koje su ostale u Domu nam pružaju veliku podršku. Budući da smo koleginica i ja dobile otkaz, oni su ostali uz nas. Imaju svoj vid borbe i ta borba je takođe u toku“.
Otkad ne rade – aktivnije nego ikad
Ne organizujem predstave, pomažem mojoj ekipi, Šabačko pozorište o koncu, da putem mreža i medija obaveštavamo javnost o svemu što se dešava u pozorištu, priča Jelena: „Nastavili smo podršku studentima, učestvovali i bili domaćini na raznim skupovima u našem gradu, štampali bedževe, majice, hranili studente i nameštali dušeke za one koji pešače. Glumac Strahinja Barović je sa decom pešačio do Novog Sada, ja sam pešačila do Loznice, kolega Miloš Vojnović je u sindikatu Nezavisnost i mnogo, na čelu sa Darkom Šperom, čini za sve nas. Naravno svi ostali ’o koncu’ daju sebe maksimalno i čvrsto stoje iza zahteva. Otkriću vam tajnu, glumac ne voli kad ne radi, tako da oni spremaju predstavu, sami, u iznajmljenim hladnim prostorima ili kafićima i biće to najbolja predstava o pozorištu i svemu što nas je snašlo. Može pozorište bez mene, može bez svakog, ali nije pozorište za svakog. Ko ide u pozorište da radi, taj ne voli isto. Zato je i ovoliko ljubavi oko mene, a nadam se da oni osećaju i moju ljubav prema njima“.
Skoro dva meseca učenici Doma u Zrenjaninu organizuju protest u znak podrške svojoj vaspitačici. Podržavaju ih sugrađani i sugrađanke, aktivisti i aktivistkinje.
I Jovani reakcija okoline mnogo znači: „Iako su na ovim prostorima popularne izreke poput one – Ćutanje je zlato – stvarno moram reći da dobijamo ogromnu podršku sa svih strana. Reakcija sredine me je prijatno iznenadila. Veliki broj ljudi dolazi na proteste i mnogi mi pišu privatno, od porodice, prijatelja, kolega, poznanika i potpuno nepoznatih ljudi. Protesti učenika su nešto potpuno novo za sve nas. Iako je povod takav kakav je, u tim protestima vidim i jako dobre stvari. Mislim da će mnogi učenici iz ovoga izaći jači, ne samo mi koje smo pogođene ovom situacijom. To što se svakodnevno bore za nas, ali i za pravdu, velika je stvar. Više puta smo koleginica i ja rekle da time pokazuju da smo ispravno radile i da smo ih naučile da se bore za sebe i svoja prava. Beskrajno smo im zahvalne na svemu što rade“.
U noći u kojoj se dogovaramo za ovaj intervju, Jelena organizuje pripremu torte za svoje kolege i saborce. Na pitanje zašto to radi pored svih obaveza i aktivnosti koje ima, odgovara gotovo kroz suze da se svi drže kao jedno i služe za primer svim kolektivima i pozorištima „kako se čuva kolega, posao koji voliš i umetnost pre svega. Ja sam bez plate deseti mesec, sa kreditom u banci. Moji “o koncu” nisu dozvolili da kasnim jedan dan sa otplatom. Da ne pričam o onom što je najvažnije, ljubav koju mu pružaju, snaga koju mi daju. Da oni ne guraju, ja bih odavno stala i pala. Volim vas! A torta, ja sam uvek volela da poklanjam, ne znam kako drugačije da im se zahvalim za sve što rade za mene i zbog mene, pa eto, nađem razlog da ih počastim. Bilo je i biće torti. Konkretno, ova torta je povodom 30. igranja predstave ’Trpele’. Direktorica se nije setila da obeleži taj mali jubilej. Doduše, nije se setila za dve godine koliko je tu da je pogleda“.
Čekajući pravdu na sudu
Nakon pripremnog ročišta u septembru i dvosatnog davanja iskaza novembru Jelea čeka sledeći korak: „Uglavnom, njeni (direktorkini) branioci, na žalost, ne znaju ništa o pozorištu, pa sam morala da objašnjavam da ono ne funkcioniše kao šalterska služba. Aleksandra Delić je bolesna, te se nije pojavila na suđenju. Sledeće ročište je zakazano za 14. januar. Nadam se da će ozdraviti i da ćemo suđenje privesti kraju. Neka pravda pobedi. Očekujem svašta i ništa. Ali odustati nikad neću. Bespravno sam otpuštena. I čekam taj papir“.
I Jovanin pravni proces trenutno je u toku: „Nakon što smo koleginica i ja dobile otkaz, advokat je podneo tužbe i sad čekam početak suđenja. Važno mi je da se vratim, ali još važnije je da se vratim u zdravo i dostojanstveno okruženje“.
Jovana Solomun – foto: Sacmir Seferović
Veliku pažnju u medijima i u gradu izazvali su medijski sadržaji koji govore o tome da je Jovana donirala novac studentima. Reč je o novcu koji je zaradila prodajem broševa: „Nisam razmišljala o posledicama, pa ih samim tim nisam ni očekivala. Želja mi je bila da prodajom, kao i kroz humanitarne bazare i donacije, pružim podršku studentima. Posao, naposletku, jesam izgubila, ali srećom nisam egzistencijalno ugrožena i ljubav i podrška koju imam mi mnogo znače. Taj broš je od početka za mene predstavljao svojevrstan orden. Njegova simbolika je svetlost koja sija iz svih nas zajedno i ja sam pokušala da ga oblikujem tako da može da stoji svakome od nas, pored srca“.
Inače, nije joj prijatno što je njen gest dobio toliku pažnju. Smatra da je u pitanju lični čin i da o njemu ne treba mnogo govoriti: „Moram da kažem da mi se ne dopada javno iznošenje kolika suma novca koju sam uplaćivala studentima. To traje već godinu dana… Uplaćivala sam onda kada je bilo najpotrebnije. Organizovali smo humanitarne bazare, razne akcije, i to mi je oduzimalo mnogo vremena, ali tada nisam bila bez posla; i to vreme i novac sam davala od srca. Ne bih previše da pričam o tome, jer to nikada nisam radila da bih se time hvalila (kao, možda, kompanije kad urade nešto društveno odgovorno). To je bio vid podrške u trenucima kada je studentima bilo potrebno, posebno za organizaciju velikih protesta i kada su sami tražili donacije“.
Još malo, samo još malo…
Po anketi BIRN-a ima više od 100 osoba u Srbiji koje su otpuštene zbog svog angažmana ili podrške protestima. Postavlja se pitanje zašto su naše sagovornice koje dolaze iz sfere kulture/umetnosti primer i pokazna vežba svima drugima u svojim, manjim, sredinama koje podržavaju studentsku i građansku pobunu: „Jovana Solomun, koju ovom prilikom puno pozdravljam, otpuštena je zbog bedža; ja zbog crvenih šaka na svom fejsbuk profilu i podrške glumcima i studentima. Živimo u apsurdistanu. Najlakše im je bilo da nas otpuste, jer nismo mnogo bitne, a a time će zastrašiti ostale. O, kako su se samo zeznuli! Očekujem i žute trake oko ruke da nam stave. Prosveta je najviše nadrljala, a tu su odmah za njom i radnici u kulturi. Zašto?! Zato što ne mogu da pregovaraju sa mislećim ljudima. Otkaz je jedino što umeju da nam daju. Ali, držimo se zajedno. Takođe, moram da pomenem i platformu ’Svi za sve’ gde naši sugrađani mogu da doniraju novac otpuštenim radnicima, a zbog podrške deci. Svako može da izabere osobu sa spiska i uplati. Sve je transparentno“.
Verujem da je ovo vreme velika škola za nas, smatra Jovana: “Ceo ovaj period doživljavam kao svojevrsnu borbu za oslobođenje, što studenti najbolje pokazuju. Koliko ljubavi i snage ima u njima, to je neverovatno. Vidim to i kod ljudi koji se bore, kod svih nas koji smo se našli u ovoj situaciji. Trudim se da na ovaj period ne gledam kao krizu, već kao buđenje građana. Više volim da gledam tu stranu, nego onu tamniju. Uvek sam verovala, a verujem i danas, da dobro na kraju pobeđuje”.
Govoreći o prilikama i svom nekadašnjem poslu, Jovana uvek ističe najpre druge, pa tek onda sebe. Tako i na kraju govori o dobrobiti dece, i ne zaboravlja da spomene svoju koleginicu koja je takođe otpuštena: „Za nas je bilo najvažnije da se srednjoškolci koji tu žive osećaju sigurno, srećno, podržano i da im taj period kasnije bude ispunjen najlepšim uspomenama. Naš posao je bio da ih usmerimo i da im pokažemo pravi put, ali i da učimo od njih (jer često i oni nas nauče). Sve ono za šta smo se zalagale, a to su prvenstveno prava učenika, nekome, nažalost, nije odgovaralo.“
Rečima o svojoj ulozi, ulozi glumaca, prosvetnih radnika i radnika koji dolaze iz kulture i umetnosti Jelena završava ovaj razgovor: „Glumci su na ulici, glumci su lica koja se prepoznaju. Ljudi vole da im neko ’poznat’ sa televizije, iz pozorišta, kaže nešto lično. Glumci su bez straha, posao im je da budu javni i glasni. Velika su podrška u borbi protiv svega što nas je snašlo, u borbi za istinu i pravdu i borbi protiv fašizma. Mnogo samo bliže epilogu nego samom početku ove borbe. Nazad nećemo. Nazad je sve ono protiv čega se borimo. Umorni jesmo, ali ’niko nije umoran’. Čekamo raspisivanje izbora, čekamo krivce za pad nadstrešnice, slušamo studente i, lično, nije mi žao ni dana zbog otkaza i sve bih opet isto. Zbog mog sina, zbog pozorišta, zbog svih dobrih istomišljenika koji su uz mene i ostale otpuštene ljude. Još malo, samo još malo…“